Mla­di lju­di tre­ba da se bo­re za svo­je ide­a­le, za svo­je mje­sto pod Sun­cem i da uvi­jek ci­lja­ju ne­bo, jer i kad iz­gu­be i ka­da pad­nu, pa­da­ju me­đu zvi­je­zde, po­ru­ka je dva­de­se­to­go­di­šnjeg Nik­ši­ća­ni­na Da­ni­la Pan­ti­ća, evrop­skog pr­va­ka u džu­dou. Upra­vo broj­ni pa­do­vi ko­je je ovaj mla­di spor­ti­sta imao, skro­man ži­vot i ne­is­crp­na po­dr­ška i lju­bav po­ro­di­ce od nje­ga su da­nas na­pra­vi­li sjaj­nog džu­di­stu, hu­ma­ni­stu i čo­vje­ka ve­li­kog sr­ca ko­ji je upor­no­šću i is­traj­no­šću po­sti­gao uspjeh o ko­jem mno­gi mo­gu sa­mo da sa­nja­ju. Zlat­nu me­da­lju osvo­jio je sa­mo dvi­je go­di­ne na­kon te­ške po­vre­de, ko­ja je mo­gla da ga ko­šta ne sa­mo ka­ri­je­re, već i ži­vo­ta. Prog­no­ze dok­to­ra su bi­le da će zbog te­ške po­vre­de ru­ke osta­ti in­va­lid, ali Da­ni­lo ih je de­man­to­vao i po­ka­zao da je nje­go­va ve­za sa džu­do­om ne­ras­ki­di­va.
A sve je po­če­lo dav­ne 2000. go­di­ne ka­da se kao še­sto­go­di­šnjak pr­vi put su­sreo sa ki­mo­nom. Džu­do je, ka­ko ka­že za „Dan”, iza­brao slu­čaj­no, bez iči­jeg uti­ca­ja, a od­lu­ka ko­ju je na­pra­vio ta­da po­ka­za­la se kao do­bra.
– Ta­da smo ži­vje­li u pri­grad­skom na­se­lju Mi­lo­ča­ni kao pod­sta­na­ri. Je­dan od mo­jih pr­vih tre­ne­ra bio je Du­jo Ra­du­lo­vić, ko­ji me je sva­ko­ga da­na vo­dio do sa­le. Ta­ko sam džu­do­om po­čeo da se ba­vim za­jed­no sa mo­jom sta­ri­jom se­str­om. Za oko šest mje­se­ci za­tvo­ri­li su tu sa­lu, da bi od 2000. go­di­ne sa tre­nin­zi­ma po­če­li u džu­do klu­bu „Aka­de­mik“, gdje sam ostao do da­nas – pri­sje­ća se Pan­tić.
„Aka­de­mik“ je, ka­ko pri­ča, je­di­ni klub ko­jem je pri­pa­dao i gdje tre­ni­ra i da­nas.
– Tu sam na­pra­vio pr­ve ko­ra­ke u ovom spor­tu, pr­va tak­mi­če­nja, dru­že­nja, pr­vi su­sret sa pro­tiv­ni­ci­ma. Svi mo­ji dru­go­vi su ima­li ne­ke ci­lje­ve i am­bi­ci­je – da bu­du fud­ba­le­ri, ko­šar­ka­ši... Ja sam, eto, iza­brao džu­do. Moj stric Da­no Pan­tić bio je me­đu naj­bo­ljim ju­go­slo­ven­skim džu­di­sti­ma, osva­jio je bron­za­nu me­da­lju na pr­ven­stvu Evro­pe, a dva pu­ta je uče­stvo­vao na Olim­pij­skim igra­ma – ka­že Da­ni­lo.
Stri­čev uspjeh mu je, ka­ko is­ti­če, bio po­kre­tač i in­spi­ra­ci­ja, ali pri­ti­sak sa nje­go­ve stra­ne ni­ka­da ni­je osje­ćao. Ipak, po­če­ci u džu­dou ak­tu­el­nog evrop­skog šam­pi­o­na ni­je­su bi­li po­plo­ča­ni us­pje­si­ma. Ka­že da je sva­ko tak­mi­če­nje za­vr­ša­vao u su­za­ma, naj­če­šće po­ra­žen, ali ni­je od­u­sta­jao.
– Mo­ja se­stra je u star­tu po­če­la da osva­ja me­da­lje jer je vje­ro­vat­no fi­zič­ki bi­la ja­ča, ra­ni­je je ušla u pu­ber­tet, ali je br­zo na­pu­sti­la džu­do, na­kon dvi­je go­di­ne. Ja sam na­sta­vio, iako sam u po­čet­ku bio ne­u­spje­šan. Bi­lo mi je te­ško da se sna­đem u sve­mu to­me – ob­ja­šnja­va on.
Kad je do­sti­gao uz­rast sta­ri­jih pi­o­ni­ra stva­ri su već po­če­le da do­la­ze na svo­je mje­sto – uče­šće u ozbilj­ni­jim tak­mi­če­nji­ma, dr­žav­na pr­ven­st­va, po­tom i ti­tu­le pr­va­ka dr­ža­ve, ka­det­skog, ju­ni­or­skog, pa sa­da se­ni­or­skog uz­ra­sta.
Iako je, ka­ko po­ja­šnja­va, džu­do stil nje­go­vog ži­vo­ta i ako mu je uvi­jek bio na pr­vom mje­stu, Da­ni­lo obra­zo­va­nje ni­je za­ne­ma­rio. Pri­zna­je da je to bio i je­dan od im­pe­ra­ti­va ko­ji su mu ro­di­te­lji na­met­nu­li. Na­kon za­vr­še­ne osnov­ne ško­le, upi­sao je sred­nju me­di­cin­sku po na­go­vo­ru maj­ke ko­ja je vi­ši ra­di­o­lo­ški teh­ni­čar.
– U ško­li mi je bi­lo su­per. Bi­lo je sa­mo nas šest mu­ška­ra­ca, svi smo bi­li spor­ti­sti, a 30 dje­vo­ja­ka. Dr­ža­le su nas kao ma­lo vo­de na dla­nu. Pro­fe­so­ri su nam iz­la­zi­li u su­sret, ima­li smo sjaj­nu raz­red­nu. Mi­slim da ni­je­sam po­gri­je­šio što sam to upi­sao. Stvar­no sam za­vo­lio me­di­ci­nu, to je sjaj­na na­u­ka – na­vo­di on.
Da­ni­lo­va is­traj­nost i upor­nost po­bi­je­di­le su i lo­še prog­no­ze lje­ka­ra ko­je je čuo na­kon po­vre­de 3. ok­to­bra 2013. go­di­ne.
– Po­vre­du sam za­do­bio na tre­nin­gu na­kon za­gri­ja­va­nja. Ka­da sam kre­nuo da iza­đem iz sa­le, ru­ka mi je pro­le­tje­la kroz sta­klo na kli­znim vra­ti­ma, is­ka­sa­pio sam ci­je­lu ru­ku. Mi­slio sam da ne­ću osta­ti živ. Iza­šao sam na­po­lje, ki­ša je pa­da­la, lju­di oko me­ne su se po­gu­bi­li, ni­je­su zna­li šta da ra­de. Bio je tu je­dan sta­ri­ji čo­vjek, džu­di­sta, ko­ji mi je od­mah za­ve­zao ru­ku. Do­šlo mi je bi­lo da pro­tr­čim kroz taj kvart jer bol­ni­ca ni­je bi­la uda­lje­na vi­še od 200 me­ta­ra, a ni­ko oko me­ne zbog šo­ka ni­je re­a­go­vao. Ne daj bo­že da sam kre­nuo, si­gur­no bih is­kr­va­rio. U bol­ni­ci sam iz­gu­bio dva li­tra kr­vi. Ka­da sam do­šao, dr Spa­so­je Vu­ko­tić mi je za­u­sta­vio kr­va­re­nje, a on­da su mi za­ši­li ra­nu. Po­tom su me pre­ba­ci­li u ope­ra­ci­o­nu sa­lu da bi pro­ci­je­ni­li šta mo­gu spa­si­ti. Po­ki­da­ne ner­ve vi­še ni­je­su mo­gli da vra­te, po­ve­za­li su ve­ne i ar­te­ri­je i ne­ke mi­ši­će. Je­dan mi­šić mi je ostao skroz po­ki­dan. Iza­šao sam za 10 da­na iz bol­ni­ce, na­sta­vio li­je­če­nje i fi­zi­kal­ne te­ra­pi­je. Na­kon to­ga mo­gao sam sa­mo da po­mje­ram pr­ste i ru­ku. Ki­šo­bran ni­je­sam mo­gao da dr­žim. Ru­ka mi je bi­la kost i ko­ža – pri­sje­ća se ne­mi­lih sce­na Da­ni­lo.
Dok­to­ri su u po­čet­ku mi­sli­li da će osta­ti in­va­lid, is­ti­če Da­ni­lo. Upr­kos po­čet­nim prog­no­za­ma, na­kon šest mje­se­ci, mla­di spor­ti­sta vra­tio se tre­nin­zi­ma.
– Dok­tor je bio pre­za­do­vo­ljan, re­kao mi je da tre­ba da od­ra­di in­ter­ven­ci­ju – da od­stra­ni mi­šić­nu ki­lu. Tre­ba­lo je da me ope­ri­še mi­kro­hi­rurg Jo­va­no­vić, ali on ina­če ra­di u Du­ba­i­ju ta­ko da u Cr­noj Go­ri ni­je imao svu po­treb­nu apa­ra­tu­ru. Re­kao mi je da do­đem u Du­bai ako da me ta­mo ope­ri­še. Tre­ba­lo mi je oko 1.500 eura, ali ni­je­sam imao no­vac – ka­že on.
Is­ti­če da su mu u Džu­do sa­ve­zu Cr­ne Go­re obe­ća­li da će mu po­mo­ći sa tr­o­ško­vi­ma oko ope­ra­ci­je, me­đu­tim, ni na­kon šest mje­se­ci ni­je od njih do­bio ne­ku kon­kret­nu po­moć. Da­ni­lo sma­tra da je mo­žda i bo­lje što se ni­je ra­ni­je ope­ri­san jer da­nas si­gur­no ne bi imao ovaj re­zul­tat.
– Tre­ba­lo bi mi je do­sta vre­me­na da se opo­ra­vim od ope­ra­ci­je. Na­dam se da ću ima­ti in­te­r­ven­ci­ju na­kon Svjet­skog pr­ven­stva, ko­je se odr­ža­va 23. ok­to­bra u Abu Da­bi­ju – is­ti­če evrop­ski pr­vak.
Da­ni­lo ka­že da je dan na­kon osva­ja­nja me­da­lje pro­šle ne­dje­lje u austrij­skom Ober­var­tu imao pri­jem u Upra­vi za mla­de i sport, gdje su mu obe­ća­li na­gra­du – re­fun­da­ci­ju sred­sta­va ko­je je do sa­da sam ulo­žio u sport­sku ka­ri­je­ru.
– Pr­vo sam do­bio 1.000 eura od pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Nik­šić i 100 eura od pe­ka­re Nik­šić – na­vo­di Da­ni­lo.
Na­da se da će dr­ža­va uče­stvo­va­ti u tro­ško­vi­ma ope­ra­ci­je, jer je re­zul­tat u Austri­ji po­sti­gao bu­kval­no ni iz če­ga. Po­stao je šam­pi­on bez ika­kvih kam­po­va i pri­pre­ma, pa se se na­da da će se za­hva­lju­ju­ći nje­go­vom re­zul­ta­tu ma­lo vi­še pa­žnje po­kla­nja­ti džu­dou.
– Na­dam se da će vi­še sred­sta­va ula­ga­ti u ovaj sport ka­ko osta­li tak­mi­ča­ri ne bi pro­la­zi­li ono kroz šta sam ja pro­la­zio. Na­dam se da će Džu­do sa­vez po­mo­ći i fi­nan­si­ra­ti ne­ka tak­mi­če­nja. Mi smo skrom­ni i zna­mo ka­ko je te­ško, jer ni no­vac ni­je mje­ri­lo – is­ti­če cr­no­gor­ski šam­pi­on.
Bi­ti evrop­ski pr­vak, ka­ko ka­že, fe­no­me­na­lan je osje­ćaj.
– Ka­da sam ušao u fi­na­le, mi­slio sam da ne­mam šan­se pro­tiv Ru­sa. Ka­da sam po­bi­je­dio, ni­je­sam bio svje­stan. Po­čeo sam da pla­čem, i to ne zbog re­zul­ta­ta, ne­go zbog sve­ga što sam pre­ži­vio. Ni sad ni­je­sam svje­stan da sam pr­vak Evro­pe – sa us­hi­će­njem pri­ča Da­ni­lo.
Po­ro­di­ca mu je u sve­mu bi­la je­di­na po­dr­ška, a ogrom­nu za­hval­nost du­gu­je klu­bu „Aka­de­mik“, ko­ji do­ži­vlja­va kao dru­gi dom.
Da­ni­lu je ve­li­ku po­moć pru­žio i ujak Zo­ran Bo­jo­vić iz bol­ni­ce Me­lji­ne, ko­ji je di­je­te­ti­čar.
– Osim tre­nin­ga, za moj uspjeh za­sluć­no je i to što vo­dim ra­ču­na o is­hra­ni. Tu vi­še ne­ma ta­len­ta, već sa­mo rad, red i di­sci­pli­na i ade­kvat­na is­hra­na – ka­že on.
Sma­tra da ga je po­vre­da us­po­ri­la u ka­ri­je­ri za ma­kar go­di­nu da­na.
– Zbog po­vre­de sam mo­rao da pro­mi­je­nim stil iz ko­ri­je­na. De­šnjak sam i po­vri­je­đe­na ru­ka mi je glav­na, a ja njom vi­še ni­je­sam mo­gao da ra­dim. Mo­rao sam da mi­je­njam i li­je­vu i de­snu stra­nu, ta­ko da sam po­stao kom­ple­tan – ob­ja­šnja­va on.
Da­ni­lo ka­že da ga uspjeh ne­će pro­mi­je­ni­ti i da će na­stva­i­ti kao i do sa­da.
– Ako se ne po­tro­šim či­tav, do po­sled­nje ka­pi, ne ra­ču­nam da sam taj dan ne­što na­pra­vio. Vi­kend mak­si­mal­no is­ko­ri­stim za tre­ning, da na­dok­na­dim pro­pu­šte­no to­kom ne­dje­lje jer ra­dim – po­ja­šnja­va evrop­ski pr­vak.
A.TOPALOVIĆ


Dje­tinj­stvo pu­no od­ri­ca­nja

Iako ni­je imao dje­tinj­stvo i od­ra­sta­nje kao ve­ći­na dje­ce, Da­ni­lo ka­že da ne ža­li jer je sam iza­brao ta­kav ži­vot.
– Is­ko­ri­stio sam vri­je­me ka­da sam po­vri­je­dio ru­ku. Ni­je­sam mo­gao da tre­ni­ram. Ta­da sam iz­la­zio, pio, pro­šao sam kroz taj ne­ki pe­ri­od i mi­slim da mi se ne­će vra­ti­ti že­lja za tim – uvje­ren je Da­ni­lo.


U Nik­ši­ću ostao zbog maj­ke

Nje­go­ve pla­no­ve da upi­še vi­so­ku me­di­cin­sku ško­lu u Be­o­gra­du po­re­me­ti­la je maj­či­na bo­lest, zbog če­ga ni­je mo­gao da ode.
– Ta­da sam po­čeo da od­ra­đu­jem pri­prav­nič­ki u bol­ni­ci u Bre­zo­vi­ku. Sad ži­vim u Bre­zo­vi­ku, a bol­ni­ca u ko­joj ra­dim mi je uda­lje­na sve­ga pet mi­nu­ta. Upr­kos to­me, džu­do ni­jed­nog mo­men­ta ni­je­sam za­po­sta­vio – pri­ča mla­di spor­ti­sta.
Upr­kos rad­nim oba­ve­za­ma, na­sta­vio je da tre­ni­ra istim in­ten­zi­te­tom, za­hva­lju­ju­ći i po­dr­šci i ra­zu­mi­je­va­nju ko­je ima od di­rek­tor­ke bol­ni­ce Gor­da­ne Re­ljić.
Da­ni­lo je upi­sao i tre­ću go­di­nu na sport­skom me­nadž­men­tu na Uni­ver­zi­te­tu Do­nja Go­ri­ca. Po­dr­šku u nje­go­vim us­pje­si­ma i ne­u­spje­si­ma bez­u­slov­no mu pru­ža­ju se­stre, otac i maj­ka. Po­seb­nu ve­zu, ka­ko na­vo­di, ima sa mla­đom se­strom Ma­te­om.
– Na­pu­ni­la je se­dam go­di­na, sa­da je đak pr­vak. Ona nam je kao bož­ji dar, po­go­to­vo maj­ci ko­ja je ci­je­li ži­vot ra­di­la u zo­ni zra­če­nja, i sa 46 go­di­na osta­la je trud­na i ro­di­la Ma­teu, iako je trud­no­ća bi­la ri­zič­na – ka­že Da­ni­lo.